Напад на Котор

На данашњи дан прије 70 година, 14. септембра 1943, јединице ЈвуО под командом Ђура Иветића ослободиле су Котор.

Капетан Ђуро Иветић, Станко Оџа (касније делегат на Светосавском конгресу), Иво Магуд и предсједник грбаљске општине Марко Лазаревић били су главни организатори грбаљског равногорског покрета. До капитулације Италије четници су радили у илегали. Дио Грбљана налазио се у тзв. националистима, који нису формацијски припадали ЈВуО нити су били под њеном командом. Разлог је био тај што је Бока 1941. године присаједињена Италије, односно постала је њен саставни дио. Након капитулације Италије 1943. године у Грбљу су почели да се окупљају четници. Грбљани нису знали за развој догађаја у Црној Гори. Мислили су да свуда бијесни устанак и води се борба са Њемцима. У Шишићима поново су одржани преговори са представницима партизана око заједничког напада на Њемце. Договор није постигнут јер се нису могли договорити око вођства. Партизани су кренули на Лепетане, на складиште муниције које су већ држали Њемци, а четници на Котор.

Кашетан Ђуро Иветић

Италијани, иако је њихова команда прогласила прилазак савезничким снагама, при првом додиру са Њемцима се предају. Ка Боки се кретала из правца Подгорице 118. ловачка дивизија. Њен предњи одред већ налазио у Котору. Прије капитулације Италије група Њемаца копном и морем успјела је да се убаци у Котор. Они због своје малобројности нису хтјели да нападну Италијане већ су чекали појачање под изговором да чекају инструкције за преговоре. Међутим командант дивизије “Емилија” увидјевши њихову игру наређује напад који почиње ујутро 14. септембра у 7 часова. Италијани су наоружали добровољце из града и околине. Борба је почела код Централе, хотела Славије и поља Раките[1].

Четници из Горњег Грбља су се окупили 14. септембра на Тројици изнад Котора. На Тројицу је дошло око 600 Грбљана преко Горажде и Дуба. Дошли су прикрадајући се јер нису вјеровали Италијанима, који су још држали положаје у Кавчу, и нису знали шта мисле. Зеленаши са Мирца дошли су у Лозницу изнад Тројице и повезали се са Ђуром Иветићем. Ђуро Иветић их је питао хоће ли заједно напасти на Котор. Одговорено им је да они неће. На то му је Ђуро Иветић рекао да онда нису требали ни долазити. Четници су се надали да ће бар имати заштиту од продора Њемаца из овог правца.

Четници из Доњег Грбља су заузели положаје на Топлишу. Њихов циљ је био да спријече пролаз Њемцима из правца Будве. Чета из Главатичића онеспособила је топове код Бигове скинувши нишанске справе и затвараче. Надали су се енглеским бродовима.

На Тројици је Ђуро Иветић одржао говор. Рекао је: “Ко није војску служио не може да иде на Котор, јер ће бити велика борба. Млађи могу да остану на Врмцу да не би Њемци из града зашли четницима за леђа.” И поред овог наређења велики број момака је кренуо са Ђуром Иветићем на Котор. Ђуро је предложио да се сачека исход борбе у Котору између Њемаца и Италијана а да се онда нападне побједник. Тражио је да се на Котор иде у борбеном поретку. Ђуро Иветић је почео правити распоред за напад, али Грбљани пуни воље за борбом нису послушали Ђура.

Станко Оџа је овдје на Тројици позвао своје Грбљане: “Ко је Србин за мном.”

Четници су ујутро око 9 часова кренули у напад. Напад на Котор је услиједио из три правца. Први испод Врмца према болници, други низ Плазно и трећи преко Мокре плоче. Пред четницима је ишао Ђуро Иветић. Успјели су да уђу у Котор, гдје се још водила борба између Њемаца и Италијана. Долази до првих грбаљских жртава. У Котору су погинули Стево Вукшић, код фабрике Вучковић (Ривијера) и Ђуро Тујковић, код игралишта. Рањен је Мићо Братовић.

Једна група бомбаша којом је командовао Нико Марков Донковић пузећи преко ливаде Липовца (данас Ауторемонт) успјела је да дође до Ривијере и убаци бомбе међу Њемце. Упали су у жандармеријску станицу, преко пута фабрике Вучковић (Ривијера) и ту су они и Њемци бацали бомбе једни на друге. Фабрика Вучковић је ослобођена. Водила се жестока борба са доста жртава. Италијани су разносили своје мртве по Врмцу и Горажду.

Четницима је помагала италијанска артиљерија која је гађала њемачке положаје по Котору. Котор је био ослобођен, Њемци су се држали још само око болнице. Пала је ноћ и напад на последње њемачко упориште је остављен за сутра ујутро. У Котору до темеља су изгорјеле куће породице Мијатовић.

Станко Оџа са својим сином и синовцима је отишао у Шкаљаре и одвојио се од четника.

На путу према Кавчу Италијани су били напустили своје топове. Ђуро је оставио своје артиљерце да чувају прилаз Котору са те стране. Из правца Топлиша заробљеним аутом ишао је Ђуро Бан. Артиљерци нису били обавјештени и мислили су да су Њемци пробили блокаду на Топлишу. Отворили су ватру и Ђуро је погинуо.

Падом ноћи отишло се код др Филипа Лазаревића, предратно сенатора, за савјет. Он је преко радија сазнао да Њемцима нико не пружа отпор. Зато им је рекао да јутро не смију чекати у Котору, да се повуку са друге стране Тројице. Вођство четника је тако и одлучило. Међутим није обавјештена група Станка Оџе, те су они остали.

Њемцима је стизала, током ноћи, помоћ преко Његуша. Они су прешли преко територије коју су контролисали зеленаши и нико их није дирао. На Цетињу неколико хиљада Италијана се без борбе предало првој групи Њемаца која је ушла у град. Такође у Прчању се појављују Њемци које су партизани заробили у Лепетанима, а који су се “изненада” ослободили и наоружани дошли у Прчањ преко Горње Ластве.

Станко Оџа уз помоћ једног пријатеља се покушава пребацити до Грбља. Приликом извиђања терена на другој кривини убија једног Њемца али се одваја од свог сина и синовца. Ту су убијени Марко, Иво и Душан Оџа и Марко Латковић. Стево Вукшић и Ђуро Тујковић су сахрањени на православном гробљу у Шкаљарима. Дуго послије рата “народна” власт није дозвољавала да се њихови посмртни остаци пренесу у Грбаљ. Догађаје од 14. септембра реконструисао сам у разговору са припадницима грбаљских четника који су преживјели рат, а били су учесници напада на Котор. Ријеч је о Васу Оџи, као и данас покојним Ђуру Магуду и Гојку Латковићу.

Ђуро Иветић предложио је Дражи Михаиловићу да затражи од савезника искрцавање барем мање јединице ради одржања и подизања морала италијанских јединица у Боки[2]. Генерал је одмах ово пренио Југословенској влади у Лондони, али Енглези су пријатељи и савезници само себи. За Југославију су имали друге планове и она им је служила само за трговину приликом расподјеле интересних сфера.

И њемачки извори говоре о „крвавим борбама“ између њемачке 118. и италијанске дивизије „Емилија“ у области Котора. Њемачки штаб за везу сматрао је да се то десило из два разлога: зато што се Њемци уопште „нису упуштали у преговоре“, журећи на обалу по сваку цијену, и због „паралисања италијанске мреже везе“, тако да се Италијани нису могли обратити за савет вишим командама.[3]

Сутрадан 15. септембра, командант њемачке војске наређује команданту италијанске војске да се Котор мора предати до 17 часова, а ако се то не учини да ће цијели град Котор бити бомбардован. Италијани су се предали и Њемци су тачно у 17 часова ушли у град и разоружали Италијане.

Радио Бостон јављао је о борбама четника у Котору. Ево двије депеше, истина преувеличане, из штаба Лукачевића или Остојића:

Бр. 4393 – 17 – IX – Италијанске трупе у Боки Которској помогнуте нашим трупама под командом мајора Баћовића воде борбу против Немаца. Немци имају велике губитке. Код Груде уништен је један транспортни воз са немачким трупама. Из Дубровника велики број Италијана пребегао је нама. На херцеговачком приморју боре се само наше трупе, а не комунистичке. Заробљено је 400 Немаца. Од Италијана добили смо оружја и муниције. На нашу интервенцију италијански командант упутио је у савезничке луке десет хидроавиона, две торпиљерке и два транспортна брода.

Прим. 18 – IX – “ЈИГ”

            Бр. гг 28 – 18-x- Радио Бостон објавио је синоћ 17-X- успехе наших снага објављујући и имена команданата. То сте вероватно и ви чули. И то за мајора Младеновића у Кривој Реци. За п. пуковника Кесеровића код Бруса. За п. пуковника Баћовића у области Котора и Боке. За мајора Лукачевића за Пријепоље, Бијело Поље и Беране.[4]

Ево једног извјештаја британске посматрачке мисије из тог периода:

29. септембар Од Каверн два (19 тачка 2: Спрок[5] Хјуоту): Двадесет хиљ(ада) Италијана у и око Дубровника пристали да се боре против Хуна али одустали кад су им Хуни одузели оружје. Сада се само два батаљона бије против Хуна остало хунски заробљеници. Дуж обале од Дубровника до которске поморске базе, Италијани и Михаиловићеви људи заједно туку Њемце, велика битка близу Груде. Италијани у Котору чекају да виде савезничке бродове да тамо пристану, то би им подигло морал. (Ибид., 29/9/43.)[6]